Блог посвећен професији васпитача, васпитно обаразовном раду, утицају медија на децу и интеграцији ИКТ у раду васпитача

Писмо индијанског поглавице

Порука коју ћете прочитати настала је 1854. године када је амерички председник Франклин понудио индијанским племенима на истоку Америке, племенима поред мора, да им се откупи земља на којој су живели. На преговорима је био и племенски поглавица који је на ову понуду оговорио писмом које се данас убрају међу најлеше и најдубље мисли које су икада изречене о човековој природи, па је ушло у историју и срца заштитника природе и еколога. Одговор поглавице је гласио:

Када велики поглавица из Вашингтона шаље свој глас да жели да купи нашу земљу превише од нас тражи. Како можете купити или продати небо, топлину земље? Та идеја нам је страна. Ако ми не поседујемо свјежину ваздуха и бистрину воде, како ви то можете купити?
Сваки део те земље свет је за мој народ. Свака блистава борова иглица, свако зрно песка на речном спруду, свака маглица у тамној шуми,  свети су у мислима и искуству мог народа. Сокови који колају кроз дрвеће носе сећање на црвеног човека.
Мртви бели људи заборављају земљу свога рођења када оду у шетњу међу звезде. Наши мртви никада не заборављају ову лепу земљу јер је она мајка црвеног човека. Ми смо део земље и она је дио нас. Мирисно цвеће наше су сестре, јелен, коњ, велики орао, сви они су наша браћа. Сеновити врхунци, сочни пашњаци, топлина тела понија и човек – сви припадају истој породици.
Тако, кад Велики поглавица из Вашингтона шаље глас да жели купити нашу земљу, тражи превише од нас. Велики поглавица шаље глас да ће нам сачувати место тако да ћемо ми сами моћи живети удобно. Он ће нам бити отац и ми ћемо бити његова деца. Ми ћемо разматрати вашу понуду да купите нашу земљу. Али то неће бити тако лако. Јер та земља је света за нас. 
Та сјајна вода што тече брзацима и рекама није само вода, већ и крв наших предака. Ако вам продамо земљу морате се сетити да је то свето и морате учити вашу дјецу да је то свето и да сваки одраз у бистрој води језера прича догађаје и сећања мог народа. Жубор воде глас је оца мог оца. Реке су наша браћа, оне нам утољују жеђ. Реке носе наше кануе и хране нашу децу. Ако вам продамо нашу земљу морате се сетити и учити нашу децу да су реке наша браћа, и ваша, и морате од сада дати рекама доброту какву бисте пружили свакоме брату.
Ми знамо да бели човјек не разуме наш живот. Један део земље њему је исти као и други, јер он је странац који дође ноћу и узима од земље све што жели. Земља није његов брат него његов непријатељ и када је покори он креће даље. Он за собом оставља гробове отаца и не брине се. Он отима земљу од своје деце и не брине се. Гробови његових отаца и земља што му децу рађа заборављени су. Односи се према мајци-земљи и према брату-небу као према стварима што се могу купити, опљачкати, продати као стадо или сјајан накит. Његов апетит прогутаће земљу и оставити само пустош.
Не знам. Наш начин је другачији него ваш. Од погледа на ваше градове црвеног човека боле очи. А можда је то јер црвени човек је дивљи и не разуме. Нема мирног места у градовима белог човека. Нема места да се чује отварање листова у пролеће или дрхтај крилаца пчела. А можда је то јер сам дивљи и не разумем. 
Бука ми вређа уши. Шта је живот ако човек не може чути усамљени крик козорога или ноћну препирку жаба у бари? Ја сам црвени човек и не разумем. Индијанац више воли благи звук ветра кад се поиграва лицем мочваре као и сам мирис ветра очишћен подневном кишом или намирисан боровином. 
Ваздух је скупоцен за црвеног човека јер све живо дели једнаки дах – животиње, дрво, човек. Бели човек не изгледа као да опажа ваздух који дише. Као човек који умире много дана он је отупио на смрад. Али ако вам продам нашу земљу морате се сетити да је ваздух скупоцен за нас, да ваздух дели свој дух са свим животом који подржава. Ветар што је мом деди дао први дах такође ће прихватити и његов посљедњи уздах. И ако вам продамо нашу земљу морате је чувати као светињу, као место где ће и бели човек моћи доћи да окуси ветар што је заслађен мирисом пољског цвећа.
Тако ћемо разматрати вашу понуду да купите нашу земљу. Ако одлучимо да прихватимо, поставићу један услов биели човек мора се односити према животињама ове земље као према својој браћи.
Ја сам дивљак и не разумем неки други начин. Видио сам хиљаде распадајућих бизона у прерији што их је оставио бели човек устреливши их из пролазећег воза. Ја сам дивљак и не разумем како воз може бити важнији него бизон кога ми убијамо само да останемо живи. Што је човјек без животиња? Ако све животиње оду, човјек ће умрети од велике усамљености духа. Што год се догодило животињама убрзо ће се догодити и човеку. Све ствари су повезане. 
Морате научити своју децу да је тло под њиховим стопама пепео њихових дедова. Тако да би они поштивали земљу, реците вашој деци да је земља са нама у сродству. Учите вашу децу као што чинимо ми с нашом да је земља наша мајка. Што год снађе њу снаћи ће и синове земље. Ако човек пљује на тло пљује на себе самога.
То ми знамо: земља не припада човеку; човек припада земљи. То ми знамо. Све ствари повезане су као крв која уједињује породицу. Што год снађе земљу снаћи ће и синове земље. Човек не тка ткиво живота; он је само струк у томе. Што год чини ткању чини и себи самоме. 
Чак и бели човјек, чији Бог говори и шета с њиме као пријатељ с пријатељем, не може бити изузет од заједничке судбине. Ми можемо бити браћа после свега. Видећемо. Једну ствар знамо, коју ће бели човек једног дана открити – наш Бог је исти Бог. Ви сада можете мислити да га ви имате као што желите имати нашу земљу; али то не можете. Он је Бог човека и његова самилост једнака је за црвеног човека као и за белог. Та земља је драга Њему и нашкодити земљи јесте исто што и презирати њезиног Створитеља. Запрљајте ваш кревет и једне ноћи угушићете се у властитом смећу.
Али у вашој пропасти светлећете сјајно, потпаљени снагом Бога који вас је донео на ту земљу и за неку посебну сврху дао вам власт над њом као и над црвеним човеком. Судбина је мистерија за нас јер ми не знамо кад ће сви бизони бити поклани и дивљи коњи прирпитомљени, тајни делови шуме тешки због мириса многих људи и поглед на зреле брежуљке замрљан брбљајућом жицом. Гдје је орао? Отишао је. То је краљ живљења и почетак борбе за преживљавање.

Преузми за штампање:
Писмо индијанског поглавице.doc



Нема коментара :

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...