Блог посвећен професији васпитача, васпитно обаразовном раду, утицају медија на децу и интеграцији ИКТ у раду васпитача

Огледалце

На ледини шумског пропланка у трави лежало огледалце. Тко га је изгубио, не зна се. Можда пастирица која је онуда пролазила са стадом, можда ловац који се онде био спустио на траву да се одмори, можда деца која су онуда једном била наишла - ко ће знати? Тек огледалце је лежало и у њему се огледало сад небо, сад сунце, сад грање, сад облак, сад птица у лету...
Једнога дана наиђе онуда зец. Спази огледалце, погледа у њега и угледа своје уши, своје бркове, своје очи...
- Ох, па то је моја слика! Само не могу се сетити кад сам је изгубио...
Уто с оближњег дрвета скочи веверица. Скок, скок, скок - и ето је крај зеца.
- Шта си нашао?
- Нашао сам своју слику. Само никако да се сетим кад сам је изгубио.
- Дај да видим!
Веверица погледа у огледалце и угледа свој лик:
- Како можеш тако нешто рећи? Па зар не видиш да је то моја слика? Ево, погледај боље!
Зец погледа поново и опет види свој лик.
- Којешта! Ти ниси при себи. Зар не видиш моје велике лепе уши на тој слици?
И док су се зец и веверица тако препирали, слети с дрвета сојка крешталица.
- Што се препирете?
- Нашао сам своју слику - рече зец - а веверица тврди да је њена. Њој сигурно вид није у реду.
- Мој вид је у најбољем реду - рече веверица - али у зечјој глави нешто се мути кад може тврдити нешто што није. То је моја слика, ево погледај и ти, сојко!
Погледа сојка и виде своју слику.
- Ех, ех, баш сте ми вас двоје чудне памети! Како се можете свађати кад је ово моја слика! Шта вам је? Зар не видите мој кљун на њој, а ниједно од вас двоје нема кљун.
Чуо то и медвед који је онуда пролазио и приближи се да види каква је то свађа.
- Што се догодило? Зашто толика вика? - упита медвед.
- Ја сам нашао своју слику - рече зец - а дошла је веверица и твди да је њена, а онда је дошла сојка која каже да је то њена слика.
- Није истина - рече веверица. Погледај, па ћеш видети да је моја!
- Баш којешта! - наљути се сојка. - Како они могу тврдити да је то њихова слика кад је моја и ничија друга! Лепо се види мој кљун. А зар иједно од њих двоје има кљун?
Узме медвед огледалце, погледа и насмија се тако крупно и снажно да је сва шума јечала.
- Будале! Баш будале! Ха - ха - ха! Па ви се свађате око моје слике! Слушајте, нека се неко од вас само усуди још рећи да је то његова слика. То је моја слика - одреза медвед.
Наравно, нитко се од њих троје није усудио да противречи медведу. Медвед узе огледалце, одгега у шуму и упути се право својој кући.
У кући су били његова медведица и њихова два мала медведића.
- Гледајте! - повиче медвед одмах с прага.
- Нашао зец моју слику у трави на пропланку, па настала свађа између њега, веверице и сојке крешталице. Свако од њих трвди да је слика његова, све док нисам наишао ја, погледао и видио одмах да је то моја слика. Ево, погледајте!
Погледа медведица и рече: - Па наравно, то је медвјеђа глава. Како су могли само тако глупо тврдити?
Погледају и медвједићи, редом и сваки изјави:
- Па то си ти, тата, док си још био мален као и ми, али нипошто то није зец, ни веверица, а ни сојка крешталица.
- Тако је, синчићи моји! Ви сте још малени па и видите умањено, али види се да сте моја памет и крв!
И медвед обеси огледалце о зид.

Преузимање за штампу:
Прича ,,Олгедалце''