Јаре које је знало да броји до десет

Јаре рече:
-Један!
Теле радознало упита:
-Шта то радиш?
-Бројим себе! хоћеш ли да и тебе бројим- рече јаре.
-О не! - повиче теле - То сигуно боли.
Јаре ипак изброји:
-Ја сам један, ти си два: 1, 2.
Теле замуче:
-Ма-у-мааааааа!
Крава дотрчи и упита:
-Шта је јаре учинило?
-Само сам бројао овако: Ја сам један, теле је два, а ти си три: 1, 2, 3 - рече.
Крава се јако наљути и поче са телетом да јури јаре.
Дођу тако до вола, а он замумла:
-Шта је јаре учинило?
-Ма ја само бројим овако: Ја сам један, теле је два, крава је три, а ти си четири: 1, 2, 3, 4.
Во се разљути, па поче и он јурити јаре.
Дођу до коња, а коњ упита:
Шта је јаре учинило?
Јаре викну:
Ја само бројим, овако: Ја сам један, теле је два, крава је три, во је четири, а ти си пет. 1, 2, 3, 4, 5.
Тада и коњ поче јурити јаре.
Дођу до свиње. Свиња загрокће:
-Шта је јаре учинило?
Јаре викну:
- Само бројим, овако: ја сам један, теле је два, крава је три, во је четири, коњ је пет, а ти си шест. 1, 2, 3, 4, 5, 6.
Свиња се разбесни, па и она почене трчати за јаретом.
Тако дођу до реке. На обали стоји брод а на броду петао, пас мачка и овца.
Јаре утрча на брод, а сви остали нагрну за њим тако да се уже откинуло и брод отпловио насред реке. Сви се уплашише, а петао кукурикну:
-Упомоћ, тонемо! Брод може да издржи само десет путника. Зар овде нема никог ко зна да броји?

(Овде прекинути причу и тражити од деце да размисле и одговоре да ли ће брод потонути или не. Оставити одговор и наставак приче за други дан. Сутрадан поново прочитати причу и затражити исти одговор од деце. Наставити причу).

-Ја знам!- рече јаре.
Све животиње повикаше:
-Молимо те, јаре, брзо нас преброј!
Јаре поче бројати:
-Ја сам један, теле је два, крава је три, во је четири, коњ је пет, свиња је шест, петао је седа, пас је осам, мачка је девет, а овца десет;
 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7,8,9,10.
-Онда брод неће потонути!- рече петао.
Све се животиње обрадоваше и повикаше:
-Живело јаре! Три пута ,,Ура'' за јаре!

Алф Пројесен
Ево и дела приче испричане од стране деце:

Огледалце

На ледини шумског пропланка у трави лежало огледалце. Тко га је изгубио, не зна се. Можда пастирица која је онуда пролазила са стадом, можда ловац који се онде био спустио на траву да се одмори, можда деца која су онуда једном била наишла - ко ће знати? Тек огледалце је лежало и у њему се огледало сад небо, сад сунце, сад грање, сад облак, сад птица у лету...

Једнога дана наиђе онуда зец. Спази огледалце, погледа у њега и угледа своје уши, своје бркове, своје очи...
- Ох, па то је моја слика! Само не могу се сетити кад сам је изгубио...
Уто с оближњег дрвета скочи веверица. Скок, скок, скок - и ето је крај зеца.
- Шта си нашао?
- Нашао сам своју слику. Само никако да се сетим кад сам је изгубио.
- Дај да видим!
Веверица погледа у огледалце и угледа свој лик:
- Како можеш тако нешто рећи? Па зар не видиш да је то моја слика? Ево, погледај боље!
Зец погледа поново и опет види свој лик.
- Којешта! Ти ниси при себи. Зар не видиш моје велике лепе уши на тој слици?
И док су се зец и веверица тако препирали, слети с дрвета сојка крешталица.
- Што се препирете?
- Нашао сам своју слику - рече зец - а веверица тврди да је њена. Њој сигурно вид није у реду.
- Мој вид је у најбољем реду - рече веверица - али у зечјој глави нешто се мути кад може тврдити нешто што није. То је моја слика, ево погледај и ти, сојко!
Погледа сојка и виде своју слику.
- Ех, ех, баш сте ми вас двоје чудне памети! Како се можете свађати кад је ово моја слика! Шта вам је? Зар не видите мој кљун на њој, а ниједно од вас двоје нема кљун.
Чуо то и медвед који је онуда пролазио и приближи се да види каква је то свађа.
- Што се догодило? Зашто толика вика? - упита медвед.
- Ја сам нашао своју слику - рече зец - а дошла је веверица и твди да је њена, а онда је дошла сојка која каже да је то њена слика.
- Није истина - рече веверица. Погледај, па ћеш видети да је моја!
- Баш којешта! - наљути се сојка. - Како они могу тврдити да је то њихова слика кад је моја и ничија друга! Лепо се види мој кљун. А зар иједно од њих двоје има кљун?
Узме медвед огледалце, погледа и насмија се тако крупно и снажно да је сва шума јечала.
- Будале! Баш будале! Ха - ха - ха! Па ви се свађате око моје слике! Слушајте, нека се неко од вас само усуди још рећи да је то његова слика. То је моја слика - одреза медвед.
Наравно, нитко се од њих троје није усудио да противречи медведу. Медвед узе огледалце, одгега у шуму и упути се право својој кући.
У кући су били његова медведица и њихова два мала медведића.
- Гледајте! - повиче медвед одмах с прага.
- Нашао зец моју слику у трави на пропланку, па настала свађа између њега, веверице и сојке крешталице. Свако од њих трвди да је слика његова, све док нисам наишао ја, погледао и видио одмах да је то моја слика. Ево, погледајте!
Погледа медведица и рече: - Па наравно, то је медвјеђа глава. Како су могли само тако глупо тврдити?
Погледају и медвједићи, редом и сваки изјави:
- Па то си ти, тата, док си још био мален као и ми, али нипошто то није зец, ни веверица, а ни сојка крешталица.
- Тако је, синчићи моји! Ви сте још малени па и видите умањено, али види се да сте моја памет и крв!
И медвед обеси огледалце о зид.

Преузимање за штампу:
Прича ,,Олгедалце''

Златокоса

Некада давно, живела је у шумској колибици породица медведа. Тата медвед је био велики, мама медведица је била нешто мања, а трећи, син медведић, је био најмањи. Свако од њих имао је свој кревет за спавање, столицу за седење и тањир за кашу.

Једнога јутра, мама медведица је за доручак скувала фину кашу. Каша је била веома врућа и породица медведа је одлучила да пође у шетњу док се каша не охлади.

У кућици поред шуме са својим родитељима живела је девојчица, по имену Златокоса. Имала је плаве очи, мали нос и дугу злаћану косу по којој је и добила име. Волела је да шетa шумом и по читав дан да се игра на шумској ливади. Њена мајка ју је често упозоравала да се не удаљава превише од куће.

Једног јутра, Златокоса је изашла из куће и кренула према шуми. Хтела је да убере мало шумског цвећа и одмах да се врати. Али, лепог, шумског цвећа је било свуда и она је све дубље улазила у шуму.

Постало је тихо, ослабило је светло сунца, а дрвеће је бивало све више и све гушће.

Одједном, Златокоса се нашла пред некаквом колибом. Провирила је кроз прозор и угледала тањире са храном на постављеном столу. Била је огладнела, јер је дуго шетала шумом и сакупљала цвеће. Не размишљајући много, отворила је врата и ушла у колибицу.

Каша из тањира је замирисала , па она приђе највећем тањиру да је окуси. Беше још врућа. Приђе средњем тањиру, али је јело у њему било већ хладно. Зато и њега остави и узе залогај из малог тањира. Та каша је била баш како треба, па девојчица поједе све.

Златокоса је покушала да се попне на једну велику столицу, али је она била тврда. Била је то столица тате медведа. Затим је села на нешто мању столицу. Била је то столица маме медведице и она јој беше превише мека. Тек је трећа столичица била као направљена за њу. Била је то столица најмањег медведа. Златокоси се толико свидела столичица да је почела да се љуља. Током љуљања столичица се поломила!

Очи су јој се склапале од умора, па се она попе уз степенице и наиђе на три кревета. Прво је скочила на велики кревет тате медведа, али он јој беше превише тврд. Потом леже на кревет маме медведице, али јој се он учини мекан. Коначно се испружи на креветићу малог медведа, јер јој је ту било баш како треба и заспа.

Док је она тако спавала, у колибицу се вратила медвеђа породица: тата медвед, мама медведица и син медведић. Кад тата медвед угледа кашику у својој тањирчини рече дубоким гласом: “Неко је дирао моју кашу!” И мама медведица виде у свом тањиру кашику, па рече: “Неко је дирао и моју кашу!” А кад медведић виде свој тањирић заплака и повика: “Неко је појео моју кашу!”

Онда медведи погледаше около, па редом повикаше:

- Неко је седео на мојој столици!

- Неко је седео и на мојој столци!

Медведић заплака и повика: “Неко је седео на мојој столици и поломио је!”

“Ух, како сам љут!” – рекао је тата медвед.

“И ја сам љута!” – викнула је мама медведица.

“А ја сам много тужан!” – плакао је медведић.

И три медведа кренуше уз степенице. Тата медвед је видео да је неко дирао његов кревет, па повика: “Неко је лежао на мом кревету!”. Онда мама медведица опази да је и на њеном кревету неко лежао, па повика: “Неко је лежао и на мом кревету!”. А кад медведић приђе свом креветићу, повика слабашним гласом: “Неко је заспао у мом кревету и још увек спава!” На те се речи Златокоса пробуди и поред креветића угледа три медведа. Уплашена скочи, па јурну низ степенице колико год је брже могла, пројури кроз врата и поче трчати све док није угледала своју кућу на крају шуме.

После тог доживљаја, Златокоса је увек слушала савете своје мајке, није лутала шумом, није непозвана улазила у туђу кућу и није јела кашу намењену другима. А породица медведа: тата медвед, мама медведица и син медведић, направили су нову кашу, поправили поломљењу столичицу, поравнали своје кревете и више никада нису остављали кашу саму да се хлади.

Следећи радни листови су са одличног блога ,,Учитељски кутак - волим ћирилицу''. Хвала колегиници која је дозволила да се саджај њеног блога може користити у некомерцијалне сврхе, уз навођење извора.

Златокоса и три медведа – прича за децу

Гледај слику, напиши причу
Заврши причу по сликама
Поређење по величини
Бојанка
Да сам ја Златокоса…
Златокоса – осећања
Златокоса – пребројавање
Златокоса – папирна лутка
Обој по бројевима
Измешане слике
Идеја за ликовну културу
Слагалица

Доброта

Прича ,,Други краљ'' је једна од оних прича која оставља снажан утисак на децу, толико снажан да се преноси у њихову игру. Кроз причу деца промишљају о доброти и уче како се понашају добри људи.
Питања за разговор после читања приче:
Да ли се зловољни краљ променио набоље или нагоре? Зашто?
Какав је био први краљ у почетку?
А какав је био након што је упознао другог краља?
Зашто су сви дрвосечу сматрали краљем иако није имао ни замак ни војску?
Да ли је дрвосеча добар? Зашто?
Како се понашају добри људи?
Да ли би волео да будеш краљ-дрвосеча? Зашто?


Прича
Други краљ

Прича се да је једном давно у једном прекрасном замку живио краљ који је увек био веома нерасположен. Једног дана док је без престанка падала киша на пусто двориште његовог огромног замка, краљ примети да су се уплашене птице шћућуриле под надстрешницу да се сакрију од кише. То га је јако изнервирало јер је био сигуран да ће ове велике птице загадити његову надстрешницу. Пошто је био у лошем расположењу, позвао је слугу и рекао му:
"Иди сместа у надстрешницу и растјерај све птице! И донеси ми једну да их научим памети."
Тресући се од страха, јер је знао да је краљ веома пргав, слуга отрчи и недуго потом из надстрешнице одлети јато птица. Након неког времена слуга доведе краљу једну потпуно мокру врану, толико мокру да је једва могла да помери крила.
"Ха, неваљалице!" узвикну краљ. "Научићу те ја памети! Поткресаћу ћу ти крила да више никада не долетиш под моју надстрешницу."
"Нема везе шта ћеш ми урадити," одговори врана, "Мој други краљ ће ми помоћи да ми поново израсту крила."
"О ком другом краљу говориш, птичурино? Овде не постоји никакав други краљ, ја сам једини краљ!"
"Вараш се," рече птица. "У најудаљенијим пределима Сеновите шуме живи Добри краљ који влада уз помоћ доброте и поштовања које је стекао у целој регији."
"Други краљ? Е, па онда ћу послати војску да га потуку до колена. Не постоји ни један други краљ осим мене!"
"Ако пошаљеш војску, сигурно ћеш изгубити јер све животиње у шуми, сво дрвеће на путу, све виле и вилењаци у шуми ће удесити твоје војнике тако да се изгубе и никад ти се неће вратити."
И краљ који је био намргођен и зловољан, али не и невешт, схвати да му птица говори истину зато што се ниједан војник који је ишао у војни поход у шуму никад није вратио.
Зато одлучи да се преруши у ратара и да сам оде у шуму да потражи другог краља јер, иако је био намргођен и зловољан, није био кукавица. Прича се да је данима лутао шумом, али није пронашао другога краља. Био је јако жедан и гладан и на крају се онесвестио. Али какво изненађење! Када је дошао свести видио је да се налази у колиби једног дрвосече зато што су на зиду висиле велике секире. Краљ се мало уплаши, али помисли да, ако му се ништа лоше није десило до сада, неће ни сад.
У колибу уђе огроман насмешени дрвосеча и упита га:
"Јеси ли боље, пријатељу? Спаваш већ два дана, био си веома уморан. Шта си тражио у тако забаченом подручју?"
"Тражим краља за ког су ми људи рекли да живи овдје, али колико год да сам се трудио, нисам га успео наћи и на крају сам се онесвестио."
"Па онда остани овде док се не опоравиш, а када повратиш снагу, ти настави тражити краља који живи овде."
Дани су пролазили и дрвосеча, који је био јако добар човек, делио je се са краљем своју храну и кућу све док се краљ није потпуно опоравио. Краљ се, на сопствену жалост, осети веома захвалним доброћудном дрвосечи, који му је много помогао иако га није познавао. Краљ му чак предложи да дрвосеча пође с њим како би могао наћи бољи живот ван шуме.
"Изван шуме? Па овде имам све што човек може пожелети: све животиње и дрвеће су моји пријатељи, људи такође долазе и одлазе. Овде сам слободан и сретан."
Краљ помисли да дрвосеча уопште не размишља лоше, кад изненада долети врана коју је краљ ухватио под надстрешницом. Кад је угледала краља, повика:
"То је краљ који је хтио да ми поткреше крила!" и окренувши се према дрвосечи загракта: "Краљу мој! Мораш га казнити!"
Први краљ се забезекну. Значи, дрвосеча је тај други краљ! А он је био овде сам, без војске.
"Не, врано" одговори краљ-дрвосеча, "Чинити зло другима не доноси добро. Оставимо краља да се врати у свој замак зато што је доброта најбоља човекова особина.
Прича се да је прави краљ био толико посрамљен и да је извукао поуку тако да је од тог тренутка променио понашање према својим поданицима. Толико се променио да су га људи у његовој краљевини јако заволели.
Али прича се да је понекад одлазио у шуму на неколико дана да разговара са другим краљем, који је без замка и без војске, само уз помоћ своје доброте владао читавим подручјем.

Преузимање:
Прича ,,Други краљ''.pdf

Процес стварања илустрација:

 

 Завршни пано: Илустрација приче ,,Други краљ''

 

Прича ,,Други краљ''  само је један део је документа ,,Учимо доброту'', преведеног са босанског језика, са сајта ПУ ,,Бехар''.
На почетку овог документа написано је: 
,,Zahvaljujemo se gospođi Emily Vargas-Barón, direktorici Instituta za rekonstrukciju i  međunarodnu bezbjednost kroz obrazovanje (RISE Institut), koja nam je pomogla pri izradi programa integriranih centara ranog dječijeg rasta i razvoja u Bosni i Hercegovini.
Posebno smo zahvalni gospođi Elviri Sánchez-Igual menadžerici za komunikaciju iz Svjetskog udruženja edukatora za rano djetinjstvo (AMEI-WAECE), koja je odobrila prevod ovog materijala iz projekta "Učimo živjeti zajedno u miru, od ranog djetinjstva" i njegovo korištenje u integriranim centrima ranog dječijeg rasta i razvoja za roditelje i djecu u BiH.

Како вам се свиђа ова прича? Да ли вам је користилa у раду?