Изводи из текста
Marc Prensky: Дигитални урођеници, дигиталне придошлице
2005./годиште V/ ISSN 1333-5987
Чини ми се невероватно да усред актуалног хаоса и расправа о назадовању образовања у Сједињеним Државама заборављамо који је основни узрок за такво стање. Наши су се студенти радикално променили. Данашњи ученици нису попут људи којима је наш образовни систем био намијењен.
Данашњи ученици нису само знатно друкчији од старих ученика, нису само променили сленг, одећу, телесне украсе или стил, као што се то догађало у претходним генерацијама. Догодио се заиста велик прекид. Могли бисмо то назвати чудом – догађајем који је тако темељно променио ствари да повратка више нема. То такозвано чудо јесте појава и брзо ширење дигиталне технологије у последњим деценијама 20-ог века.
Данашњи ученици – од вртића до уневерзитета – прва су генерација која је одрасла уз нову технологију. Читав су живот њоме окружени и користе рачунаре, видеоигрице, дигиталну аудио технику, видеокамере, мобилне телефоне и све друге играчке и алате дигиталног доба. Просечни ученик данас провео је мање од 5.000 сати читајући, али више од 10.000 сати играјући видео-игрице, (а да не помињемо 20.000 сати гледајући телевизију). Рачунарске игре, е-пошта , Интернет, мобилни телефони и непосредна размена порука интегрални су диелови њихових живота.
Сада је јасно да као последица тог свеприсутног окружења и количине интеракције с њим, данашњи ученици размишљају и обрађују информације на елементарно друкчији начин од својих претходника. Те разлике иду пуно даље и дубље него што многи наставници претпостављају или схватају. Различите врсте искустава доводе до различитих структура мозга, каже др. Бруце Д. Беррy с медицинског колеџа Баyлор. Као што ћемо видети у следећем одломку, врло је веројатно да су се мозгови ученика телесно измејенили – и друкчији су од наших – као резултат начина на који су одрасли. Без обзира је ли то дословно точно, са сигурношћу можемо рећи да су се променили узорци њиховог размишљања. У наставку ћу се посветити томе како су се измијенили.
Како да назовемо те нове ученике данашњице? Неки их називају N-[за Нет]-ген или D-[за дигитална]-генерација. Најкориснији назив који сам нашао био је Дигитални урођеници. Данашњи су ученици изворни говорници дигиталног језика рачунара, видеоигрица и Интернета.
Што смо онда ми остали? Ми који нисмо рођени у дигиталном свету, али смо се у једном тренутку у животу нашли очарани новом технологијом те прихватили многе или већину њезиних видова, увиек ћемо бити дигиталне придошлице.
Важно је разликовати та два појма зато што док дигитални придошлице уче да прихвате ново окружење – попут свих придошлица, неки боље, неки слабије – увиек у одређеној мери задржавају свој нагласак, односно остају једном ногом у прошлости. Придошлички нагласак огледа се у чињеници да ће нам при тражењу неке информације Интернет бити тек други избор, а не први, или да ћемо прво прочитати упутство за коришћење неког програма, а нећемо претпоставити да ће нас програм сам научити како да га користимо. Данашња старија генерација социјализовала се на неки други начин и сад уче нов језик. А језик који научимо касније у животу, говоре научници, спрема се у другом делу мозга.
...
Дигитални урођеници навикли су убрзано примати информације. Воле паралелно обрађивати и радити неколико послова истовремено. Више воле да слике претходе тексту, него обратно. Склонији су насумичном приступу (као у хипертексту). Најбоље раде у интернетском окружењу. Уживају у тренутним задовољствима и честим наградама. Склонији су играма него озбиљном раду. (Је ли вам ишта од овог познато?) Међутим, дигитални придошлице обично не цене нове особине урођеника које су ови усвојили и усавршили с годинама интеракције и вежбе. Урођеницима су ове вештине апсолутно стране, они су учили полако – па тако и поучавају – корак по корак, једно по једно, појединачно и изнад свега, озбиљно. "Моји студенти једноставно не ______ као пре," туже се дигитални придошлице. Не могу их натерати да ______ или ______. Нимало не цене _______ или ______. (Попуните празнине, могућности су разнолике.) Дигитални придошлице сматрају да њихови студенти не могу успешно учити док гледају телевизију или слушају музику, зато што они сами (придошлице) то не могу. Наравно да не могу – нису то вежбали за време свог развоја. Дигиталне придошлице сматрају да учење не може (или не сме) бити забавно. Зашто би мислили друкчије – нису одрастали учећи уз, нпр. емисију „Sesame Street“.
...
Штa би се требало догодити? Требају ли дигитални урођеници научити старе технике или би дигитални придошлице требали научити нове? Нажалост, колико год то придошлице желеле, мало је вероватно да ће дигитални урођеници направити корак уназад. Првенствено, то је можда немогуће – њихови су мозгови можда већ друкчији. То се истовремено коси са свиме што знамо о културним миграцијама. Деца рођена у новој култури лако науче нов језик и силовито се опиру старом. Мудри одрасли придошлице прихватају чињеницу да не познају нови свет и користе своју децу да им помогну да науче и да се уклопе. Не тако мудре (или флексибилне) придошлице већину времена проводе жалећи се како им је било добро у старој домовини. Стога, ако не желимо заборавити на образовање дигиталних урођеника док не одрасту и образују се сами, морамо се суочити с овим проблемом. Притом морамо размотрити нашу методологију и садржаје.
Прво, методологија. Данашњи наставници морају научити комуницирати на језику и стилом својих ученика. То не значи да треба мијењати значење важних ствари или добрих вештина размишљања. Али значи да треба убрзати ход, ићи мање корак по корак, а више паралелно или насумичним приступом, између осталог. Наставници могу питати: "Како ћемо на тај начин поучавати логику?" Иако то није одмах очито, морамо докучити како.
Друго, садржаји. Чини ми се да су се након дигиталног чуда појавиле две врсте садржаја: Наслеђени садржаји и будући садржаји.
Наслеђени садржаји укључују читање, писање, математику, логичко размишљање, разумијевање старих записа и идеја итд. – читав традиционалан наставни план и програм. И даље су важни, али припадају другом времену. Неки од њих (попут логичког размишљања) и даље ће бити важни, али неки (попут еуклидовске геометрије) постаће ће мање важни, као рецимо латински и грчки.
Будући садржаји углавном су, посве природно, дигитални и технолошки. И док укључују софтвер, хардвер, роботику, нано технологију, геноме итд., укључују и етику, политику, социологију, језике и остале ствари које уз њих иду. Тај је будући садржај данашњим студентима изузетно занимљив. Али колико је дигиталних придошлица спремно то поучавати? Неко је једном предложио да би деца у школи требала користити само рачунре која су сама саставила. Изврсна замисао изводљива са стајалишта способности ученика. Али ко би то могао поучавати?
Као наставници, требали бисмо размислити како можемо поучавати и наслијеђене и будуће садржаје на језику дигиталних урођеника. Прво укључује пуно превођења и промену методологије; друго укључује све то уз нове садржаје и размишљање. Није ми сасвим јасно што је теже – учити ново градиво или научити како старе ствари радити на нов начин. Претпостављам да је ово последње.
...
Морамо осмислити урођеничку методологију за све предмете, за све године, при чему нас требају водити наши ученици. Тај је процес већ започео – познајем професоре који измишљају игрице за поучавање предмета од математике до машинства и шпнске инквизиције. Морамо пронаћи начин да њихови успеси допру у јавност и прошире се.
Дигитални придошлице често кажу: "Такав је приступ сјајан за чињенице, али не би био добар за мој предмет." Бесмислица. То се зове рационализирање и недостатак маште. У разговорима се користим експерименталним размишљањем у којем позивам професоре и наставнике да предложе предмет или тему, а ја на лицу места покушавам измислити игрицу или неку другу урођеничку методу учења. Класична филозофија? Направимо игрицу у којој филозофи расправљају, а студенти требају одабрати што ће ко рећи.
...
Стога ако дигитални придошлице заиста желе допрети до дигиталних урођеника - односно, својих ученика - мораће се променити.
...
Текст у целини на хрватском језику можете прочитати са овог линка.
Marc Prensky: Дигитални урођеници, дигиталне придошлице
2005./годиште V/ ISSN 1333-5987
Чини ми се невероватно да усред актуалног хаоса и расправа о назадовању образовања у Сједињеним Државама заборављамо који је основни узрок за такво стање. Наши су се студенти радикално променили. Данашњи ученици нису попут људи којима је наш образовни систем био намијењен.
Данашњи ученици нису само знатно друкчији од старих ученика, нису само променили сленг, одећу, телесне украсе или стил, као што се то догађало у претходним генерацијама. Догодио се заиста велик прекид. Могли бисмо то назвати чудом – догађајем који је тако темељно променио ствари да повратка више нема. То такозвано чудо јесте појава и брзо ширење дигиталне технологије у последњим деценијама 20-ог века.
Данашњи ученици – од вртића до уневерзитета – прва су генерација која је одрасла уз нову технологију. Читав су живот њоме окружени и користе рачунаре, видеоигрице, дигиталну аудио технику, видеокамере, мобилне телефоне и све друге играчке и алате дигиталног доба. Просечни ученик данас провео је мање од 5.000 сати читајући, али више од 10.000 сати играјући видео-игрице, (а да не помињемо 20.000 сати гледајући телевизију). Рачунарске игре, е-пошта , Интернет, мобилни телефони и непосредна размена порука интегрални су диелови њихових живота.
Сада је јасно да као последица тог свеприсутног окружења и количине интеракције с њим, данашњи ученици размишљају и обрађују информације на елементарно друкчији начин од својих претходника. Те разлике иду пуно даље и дубље него што многи наставници претпостављају или схватају. Различите врсте искустава доводе до различитих структура мозга, каже др. Бруце Д. Беррy с медицинског колеџа Баyлор. Као што ћемо видети у следећем одломку, врло је веројатно да су се мозгови ученика телесно измејенили – и друкчији су од наших – као резултат начина на који су одрасли. Без обзира је ли то дословно точно, са сигурношћу можемо рећи да су се променили узорци њиховог размишљања. У наставку ћу се посветити томе како су се измијенили.
Како да назовемо те нове ученике данашњице? Неки их називају N-[за Нет]-ген или D-[за дигитална]-генерација. Најкориснији назив који сам нашао био је Дигитални урођеници. Данашњи су ученици изворни говорници дигиталног језика рачунара, видеоигрица и Интернета.
Што смо онда ми остали? Ми који нисмо рођени у дигиталном свету, али смо се у једном тренутку у животу нашли очарани новом технологијом те прихватили многе или већину њезиних видова, увиек ћемо бити дигиталне придошлице.
Важно је разликовати та два појма зато што док дигитални придошлице уче да прихвате ново окружење – попут свих придошлица, неки боље, неки слабије – увиек у одређеној мери задржавају свој нагласак, односно остају једном ногом у прошлости. Придошлички нагласак огледа се у чињеници да ће нам при тражењу неке информације Интернет бити тек други избор, а не први, или да ћемо прво прочитати упутство за коришћење неког програма, а нећемо претпоставити да ће нас програм сам научити како да га користимо. Данашња старија генерација социјализовала се на неки други начин и сад уче нов језик. А језик који научимо касније у животу, говоре научници, спрема се у другом делу мозга.
...
Дигитални урођеници навикли су убрзано примати информације. Воле паралелно обрађивати и радити неколико послова истовремено. Више воле да слике претходе тексту, него обратно. Склонији су насумичном приступу (као у хипертексту). Најбоље раде у интернетском окружењу. Уживају у тренутним задовољствима и честим наградама. Склонији су играма него озбиљном раду. (Је ли вам ишта од овог познато?) Међутим, дигитални придошлице обично не цене нове особине урођеника које су ови усвојили и усавршили с годинама интеракције и вежбе. Урођеницима су ове вештине апсолутно стране, они су учили полако – па тако и поучавају – корак по корак, једно по једно, појединачно и изнад свега, озбиљно. "Моји студенти једноставно не ______ као пре," туже се дигитални придошлице. Не могу их натерати да ______ или ______. Нимало не цене _______ или ______. (Попуните празнине, могућности су разнолике.) Дигитални придошлице сматрају да њихови студенти не могу успешно учити док гледају телевизију или слушају музику, зато што они сами (придошлице) то не могу. Наравно да не могу – нису то вежбали за време свог развоја. Дигиталне придошлице сматрају да учење не може (или не сме) бити забавно. Зашто би мислили друкчије – нису одрастали учећи уз, нпр. емисију „Sesame Street“.
...
Штa би се требало догодити? Требају ли дигитални урођеници научити старе технике или би дигитални придошлице требали научити нове? Нажалост, колико год то придошлице желеле, мало је вероватно да ће дигитални урођеници направити корак уназад. Првенствено, то је можда немогуће – њихови су мозгови можда већ друкчији. То се истовремено коси са свиме што знамо о културним миграцијама. Деца рођена у новој култури лако науче нов језик и силовито се опиру старом. Мудри одрасли придошлице прихватају чињеницу да не познају нови свет и користе своју децу да им помогну да науче и да се уклопе. Не тако мудре (или флексибилне) придошлице већину времена проводе жалећи се како им је било добро у старој домовини. Стога, ако не желимо заборавити на образовање дигиталних урођеника док не одрасту и образују се сами, морамо се суочити с овим проблемом. Притом морамо размотрити нашу методологију и садржаје.
Прво, методологија. Данашњи наставници морају научити комуницирати на језику и стилом својих ученика. То не значи да треба мијењати значење важних ствари или добрих вештина размишљања. Али значи да треба убрзати ход, ићи мање корак по корак, а више паралелно или насумичним приступом, између осталог. Наставници могу питати: "Како ћемо на тај начин поучавати логику?" Иако то није одмах очито, морамо докучити како.
Друго, садржаји. Чини ми се да су се након дигиталног чуда појавиле две врсте садржаја: Наслеђени садржаји и будући садржаји.
Наслеђени садржаји укључују читање, писање, математику, логичко размишљање, разумијевање старих записа и идеја итд. – читав традиционалан наставни план и програм. И даље су важни, али припадају другом времену. Неки од њих (попут логичког размишљања) и даље ће бити важни, али неки (попут еуклидовске геометрије) постаће ће мање важни, као рецимо латински и грчки.
Будући садржаји углавном су, посве природно, дигитални и технолошки. И док укључују софтвер, хардвер, роботику, нано технологију, геноме итд., укључују и етику, политику, социологију, језике и остале ствари које уз њих иду. Тај је будући садржај данашњим студентима изузетно занимљив. Али колико је дигиталних придошлица спремно то поучавати? Неко је једном предложио да би деца у школи требала користити само рачунре која су сама саставила. Изврсна замисао изводљива са стајалишта способности ученика. Али ко би то могао поучавати?
Као наставници, требали бисмо размислити како можемо поучавати и наслијеђене и будуће садржаје на језику дигиталних урођеника. Прво укључује пуно превођења и промену методологије; друго укључује све то уз нове садржаје и размишљање. Није ми сасвим јасно што је теже – учити ново градиво или научити како старе ствари радити на нов начин. Претпостављам да је ово последње.
...
Морамо осмислити урођеничку методологију за све предмете, за све године, при чему нас требају водити наши ученици. Тај је процес већ започео – познајем професоре који измишљају игрице за поучавање предмета од математике до машинства и шпнске инквизиције. Морамо пронаћи начин да њихови успеси допру у јавност и прошире се.
Дигитални придошлице често кажу: "Такав је приступ сјајан за чињенице, али не би био добар за мој предмет." Бесмислица. То се зове рационализирање и недостатак маште. У разговорима се користим експерименталним размишљањем у којем позивам професоре и наставнике да предложе предмет или тему, а ја на лицу места покушавам измислити игрицу или неку другу урођеничку методу учења. Класична филозофија? Направимо игрицу у којој филозофи расправљају, а студенти требају одабрати што ће ко рећи.
...
Стога ако дигитални придошлице заиста желе допрети до дигиталних урођеника - односно, својих ученика - мораће се променити.
...
Текст у целини на хрватском језику можете прочитати са овог линка.